Српски књижевни гласник

реводи у. Cy и Слику. 57

уверен да би они својим обликом били већма поетски егових · стихова у овом преводу, и ако је овде имао ед собом образац Гетеових стихова.

Друга је несрећна страна овога и сличних превода она којој сам“ говорио у својој анализи Костићевог превода млеша. Г. Савић је мање грешио (и ту и уопште) од ) стића; јер не само што несравњено боље зна немачки но што је Костић знао енглески, но и зато што оно погрешно ачело превођења „у стиху изворника“ по сваку цену, није

ако круто и неразложито схватио као Костић; он је заавао исти број стихова који је у оригиналу, али је себи, најбољим правом, допуштао да појединачни стих, кад му је ебало, шири у већи број слогова но што је у оригиналу. је то имао у толико више права чинити у колико је и гте у Фаусшу писао неједнаким стихом. Али је и делимични тупак који је Г. Савић учинио горњем начелу био довољан “га наведе на оно познато кињење језика и утврђених, зимљених, неприкосновених облика његових. И његов превод ипти неприродним конструкцијама и неприродном употребом зичке грађе, у циљу да се истера стих и слик. Он мења тановљени ред речи, и вели : „Обојица који сте често тако... јаду ми помагали“, место „тако често“ (шако је на крају бог слика 'вако, који затим долази); и због једног слога ше метне предметак пред глагол, који овом последњем мени смисао; или због једног слога мање, и због слика, jMerHe место једне речи другу која значи друго, и каже змите“. место „имајте на уму“, и „клада“ место „дрво“, и епате“ место „да цепате“, тако да цела реченица гласи: змите, меку ви цепате кладу“, кад треба да значи : „Имајте Ma уму да ви имате да цепате меко дрво“. Он изоставља ји потребне смислу, нарочито кад су ситне, кратке (као да спољашња дужина речи мерило за њену мислену важност), (и каже да је „радозналошћу свак ужурбан“ кад је требало ћи да „само радозналост“, пука радозналост, без икаквог Шег интереса, гони гомилу да слуша драмскога песника. преводу Г. Савићевом, Песник би требао да је поласкан интересом гомиле; у Гетеовој „Предигри у Позоришту“, сви говори Песникови су само један страстан протест против просте, неразборите публике. Изостављена реч „само“ била ту потребна исшо шако као и реч „радозналост“.