Српски књижевни гласник

4 Српски Књижевни Гласник.

Са камених плоча скачу војници и трче четама.

Усталасало се. Нешто се десило. Купе се војници, буде се заспали, нема растурених, само збијени редови се црне. Чета је крај чете.

Чека се заповест.

Стари, бели мајор нагнут је над слушалицом, и са сваком речју што је преко жице прима, лице му се мења.

— Разумем, разумем.

. Али се очи шире и нешто се увлачи у њих.

— Разумем, разумем. :

Спустио је слушалицу. Скинуо је шлем са главе, провукао руком кроз своје беле косе, и окрете се најзад маломе потпоручнику крај себе. -

— Kora heMo npBor? — као да пита свога малог ађутанта. Овај чека и ћути. Потом се мајор наједном одлучи:.

— Брзо, брзо, прва и трећа чета и два митраљеза напред... и ми 'нападамо.

И друге су заповести пале.

Ранци се забацивали на леђа, спрема је звонила, чули се незадовољни гласови војника: „Баш увек морамо ми први,“ али се ипак кретало у напред. a

— један по један, на одстојању чуо се. глас седога мајора. i

Погледи. су сада озбиљни, укочени, но мирни. Ипак по неки поглед дрхти као и тело. | | |

Фијучу вечне гранате у зраку и грми ваздан на врху.

Две чете у дугој поворци премакле су преко-гребена. Митраљези ношени на рукама љуљали се и претили.

Потом се све овде код ове остале половине батаљона умири. Војници су на окупу, поседали под заштитничком сенком = стења. Већина отвара конзерве и једе; после неће бити за то времена.

А горе грми све јаче, телефон све чешће звони, а стари мајор се све више мешкољи. Био би задовољан што још није пошао и он тамо у ватру, али ево телефон јавља све горе и горе.

— Контра-напад непријатељев, изгубљени ровови...

Време је пролазило.

Плави ађутант је писао на маломе блоку неке заповести, што му мајор казиваше, потом кад то заврши он стаде