Српски књижевни гласник

420 Српски Књижевни Гласник.

нама двома, поштујмо правила наше мале погодбе. Парламентарац се не рачуна. |

Г. де Мањоак спусти карабин мрзовољно. Наједанпут» лице му се озари.

— То би било смешно, промрмља он. У осталом, ништа не кошта пробати.

Он зовну:

— Капетане, капетане!

Парламентарац, који баш хтеде да замакне за једну стену, застаде. Он се врати ка својим невидљивим непријатељима, сам.

— Дакле, господо 7

— Капетане, рече Г. де Мањоак, ја не мислим да генерал Примо де Ривера управља сам нападом. Без сумње је вама поверена та брига.

— Шта вас се то тиче7

Не љутимо се, капетане ; ја вам говорим врло озбиљно: имам да вам предложим једну малу комбинацију.

— Шта хоћете да кажете 7

— Ево.

Г. де Мањоак подиже своју руку изнад стене. Официр ниде како та рука витла свежњем хартија.

— Знате ли шта је то, капетане 7

Не видим...

— То су десет француских баккнота од по хиљаду франака, десет хиљада франака, драги господине.

Официр подскочи од гнева.

— Ви се усуђујете

— Не љутите се. Чекајте бар крај мога говора. Није реч о томе, као што, изгледа, ви мислите, да за ту скромну суму успемо да нас ви пустите да утекнемо. Ми смо ухваћени, и добро ухваћени.

— Шта хоћете онда 7 Завршите.

— Ја немам тајни за вас, драги господине; ми смо прилично лоше снабдевени, што се тиче оружја и муниције. Кад бисте имали доброту да трампите, за ове скромне банкноте пушку једног од ваших војника, са педесет метака, не више, ви бисте ми учинили огромно задовољство, и поправили бисте осетно храну својих људи. Упозоравам вас да мој предлог само привидно изгледа несмислен. Запитајте своје војнике.