Српски књижевни гласник

За Дон Карлоса! 421

Ти честити младићи, за које знам да су доста рђаво плаћени, сигурно ће вам саветовати да примите.

— Жао ми је што сте ме позвали натраг да слушам ваше будалаштине, господине, рече капетан, црвен од беса.

— још једну реч, рече Г. де Мањоак. Не заборавите да је курс сада врло повољан за нас. Десет хиљада француских франака, то чини петнаест хиљада триста педесет ваших злосрећних пезета.

Парламентарац се удаљи, идући наузнако.

— Малочас ћете платити за те шале, кунем вам се, рече он претећи.

— Тандара-мандара. Видим ја шта ви мислите, лоло, викну му Г. де Мањоак. Ви кажете у себи: „Ми ћемо имати малочас новац ових честитих Француза, и то за бадава!“ Не, то неће бити. Гледајте.

Он кресну палидрвце. Свежањ којим маше изнад стене, сад је буктиња. Он је баци у амбис, где догоре.

— Срећан пут! викао је он још. И идите кажите вашем краљу да су његова мајка и његова баба биле просте... и да је Прагматика фалсификат.

И Г. де Мањоак се устури, смејући се бесно, док парламентарац ишчезе иза риђих стена.

— Чини ми се да сам се мало огрешио о галантерију коју, у пркос свега, дугујемо женама, шта мислите запита Г. де Мањоак, кад га је тај луди смех прешао.

Оливје не одговори; он је врло пажљиво распоређивао метке у мале сјајне гомилице. Г. де Мањоак се мало љутну. С карабином у руци, он је чекао, зловољно, код прореза од стена. Није имао дуго да чека.

Један кристинос, који се без сумње био омакас, указа се наједанпут, сасвим на видику. Г. де Мањоак нанишани и опали.

— Промаших опет, опсова он. Шта ми је то данас“

-— Човек није увек добро расположен, рече учтиво Г. де Пренест, узимајући карабин.

Либерал још није био успео да се исправи на руке и склони. Оливјеов метак пресече његове напоре.

— Посред чела допустићу себи да вам скренем пажњу,