Српски књижевни гласник

422 Српски Књижевни Гласник.

господине, речетон своме другу. Два против један, зар нег Карабин је мој.

— Ја вам га не оспоравам, рече старац набуситим и жалосним гласом.

Око десет сати био је оборен први кристинос. Сад је четири сата. Дан се клони заходу. Од пре пет сати, Г. де Пренест није пустио пушку из шака. Либерали су двапута јуришали. Карабин је тада радио као митраљез. Сад су непријатељи мирни. Једва ако је, од пре једног сата, Оливје могао испалити три-четири метка, на несмотрене или радозналце.

— Чекају ноћ, рече он Г. де Мањоаку.

Старац не изгледа више зловољан. Он гледа Оливјеа с правим дивљењем.

— Од тридесет метака које сте избацили, нисте промашили више од пет пута, рече он.

— Колико их још остаје“ запита Оливје.

— Шест.

— Седам с оним који имам у карабину. Гледајте, господине де Мањоаче, почиње да се смркава. С помрчином ће доћи ред на револвер, ваш ред.

Они стегоше један другом руке ћутећи. Један слепи миш — први — пролете: крај је ту.

У својој рупи, они су постали један за другог невидљиви.

Оливје осећа руку Г. де Мањоака на својој мишици.

— Слушајте, рече старац, то су они. Пењу се.

— још не, рече Оливје, то се котрља неки оброњен камичак.

Прођоше два минута. Бедра планине ишчезла су, утопљена у помрчини.

Наново, рука Г. де Мањоака додирну Оливјеа, — лева, разуме се, пошто је револвер у десној.

— Овај пут, промрмља Оливје, не варате се. Ево их.

Ћутање. И наједном, Г. де Пренест стаде да пуца.

Једно за другим, не нишанећи, он испали један, два, три, четири метка, застајући само колико да избаци чауре. А затим настадоше узвици, кркљање: гушање је почело. Оливје је пао на земљу.

Сад је ред на револвер. Један, два, три, четири, пет, шест пуцњева. Г. де Мањоак је успео да испразни своје оружје.