Српски књижевни гласник

За Дон Карлоса! о 423 — Браво, браво, виче Оливје, под ударцима чизми које га газе, под ударцима кундака који га млате. Он успева да још виче: — Браво!

Тренутак после, свезане, изубијане, спуштали су их из руку у руке, низ мрачне падине Монте-Јуре. Били су заробљени.

ГЛАВА 1ПЕСТА. НЕ ДАЈЕ СЕ САМО СВОЈЕ ЗЛАТО.

Захваљујући гостионичару код кога је био одсео Г. де 'Мањоак, Луцила и Алегрија су знале да је Оливје отишао за Естелу са старцем. Оне су то знале захваљујући обавештењима које се свака од њих постарала да добије за себе, јер, од оног вечера кад је била игранка, оне нису више изговориле име Г. де Пренеста.

Три дана доцније, оне су још спавале, будући се ни зора још није била дигла, кад их неко сурово трже иза сна. Дон Ињиго је био ушао не куцајући. Држао је светњак који је дрхтао у његовој руци.

—- Треба полазити, викну он. Треба полазити.

— Шта је“7 рекоше оне у један мах.

— Либерали су пред капијом града. Кроз један сат ући ће у Толозу. Брзо, брзо, треба полазити.

— У Толозу! рече Алегрија. Значи... Естела

— Естела је заузета од јуче у јутру, рече свештеник. Војска која је бранила разбегла се у нереду. Брзо, брзо!

— А Калдерон 7 запита опет Алегрија.

— Калдерон је заробљен са целим својим штабом.

— Ах! крикну она из свег гласа. Калдерон заробљен! Онда је Оливје мртав. :

И она паде наузнако на јастучиће од постеље.

Луцила је дочека у своја наручја.

— Ти кажеш 7 Запита заповеднички девојка.

Никад још Алегрија није била назвала Г. де Пренеста по његову имену. Она отвори очи, али их опет склопи кад виде опор испитивалачки поглед Луцилин.