Српски књижевни гласник

424 Де Српски Књижевни Гласник.

— Кажем, ако је заробљен, да је изгубљен, промрмља она слабим гласом.

И опет се сруши.

Луцила је остави. Она је сад стајала и облачила се журно.

— Брзо, брзо, понављао је Дон Ињиго, лупајући ногом од нестрпљења.

— Одакле сте дознали за све ове појединости 7 запита госпођица де Меркер.

— Из Краљевог Главног Стана. Тамо је та вест стигла у поноћ. У овом тренутку, цео двор је сигурно већ отишао. Мене је обавестио малочас један од ађутаната Дон Карлосових. Брзо, брзо!

— Његово Величанство је пуно пажње, рече просто госпођица де Меркер. -

— Тако вам Свете Мајке Христове, журите се, преклињао је Дон Ињиго. Ми смо у овом тренутку последњи у Толози. Ако нас либерали затекну овде, тако ми Бога, ја нећу више задуго служити свету службу.

— јесте ли рекли да се оседлају коњи 7 Запита Луцила.

— Да, тако исто и мазга за мене. Издао сам заповести.

— Онда идите видите да ли их извршују. Доле ће вам боље бити но овде; овде само просипате свећу на наше хаљине.

— Хајде, жури се, рече она опорим гласом.

Обе су биле брзо готове. Госпођица де Меркер баци дуг поглед на ову собу, у којој је проживела тако чудне часове, и коју неће више никад видети.

Она отвори врата од степеница и угаси лампу. Пред кућом су их чекали њихови коњи. Дон Ињиго је већ био на својој мазги.

— Журимо се, журимо се, рече он. Сад ће да сване.

Они пођоше кроз град, који је малочас још спавао, а сада је сав дрхтао од неког неодређеног немира. Врата су се отварала, прозори су се осветљавали. Злосрећно становништво чекало је, у самртном страху, долазак непријатељев.

Пролазећи испред једне осветљене куће, Луцила назре Алегрију. На лицу кћери Пјера Дечарта био је такав израз очајања да то такну госпођицу де Меркер. Притеравши свога коња, она стеже руку својој другарици. Та рука је била млитава и хладна.

Ри 4 па

ea