Српски књижевни гласник

За Дон Карлоса! 425

Оне стигоше на трг пред палатом. Велика кућа у којој је, до на неколико часова пре тога, био смештен главни штаб и двор, била је суморна и пуста. Отворена врата сведочила су о наглом бегству. Два војника, псујући као да су изгубили памет, тукли су једну претоварену мазгу, која се била усићила. Није се било имало кад да се склони лепи слезови заклон намештен за светковину.

На једном раскршћу, обе младе жене, и не договоривши се, ударише десним путем, путем који је ишао на југ.

— Не туда, викну Дон Ињиго, не туда! Јесте ли луде“ "Треба ићи лево.

Оне не одговорише.

— јесте ли луде7 понови свештеник. Ви идете ка Естели.

Ускоро, оне не чуше више његов глас.

Могло је бити девет сати. Страшна зимска магла, хладна и жута, притискивала је поља. Алегрија и Луцила зауставише своје коње. |

Лево, усред напуштених њива, уздизали су се прокажени зидови неке злехуде куће. Око ње окретале су се слике. Једна мотка, пободена на крову, носила је заставу Црвеног Крста. Две жене сиђоше са својих коња. Алегрија прихвати узде, док Луцила уђе у кућу.

Кућа! Боље рећи нека бедна шупа. По реткој слами, дуж зидова, било је поређано тридесетак рањеника.

Неколико болничара из Друштва Милосрђа, под руководством једног француског хирурга, трудили су се да помогну онима за које се нешто још могло учинити. На једном бедном кујнском столу, један јадник је урликао. Мајурске кофе биле су пуне крваве воде, по којој су пливале гужве вате и парчад шарпије.

Луцила виде земљана лица, прашину и усирену крв који су их обележавали својим грозним белезима. Она се умало не онесвести од свег тог задаха на апотеку и на смрт. Она приђе лекару.

— То су рањеници са Естеле, докторе 7

— Да, госпођице, одговори он, гледајући с изненађењем госпођицу де Меркер.

— Коме корпусу припадају 7