Српски књижевни гласник

426 Српски Књижевни Гласник.

— Наварском, већином.

— Да ли би ме неко међу њима могао обавестити о удесу двојице наших земљака који су се сигурно налазили јуче у Естели, поред генерала Калдерона, о господи де Мањоаку и де Пренесту 2

— Не знам, госпођице. Али ћу запитати.

Он постави питање гласно, не будећи никакав сјај у грозничавим или стакластим очима.

Луцила приђе к вратима.

— Остави коње и ходи, рече она Алегрији.

Сувог грла, ова понови питање које је малочас поставио лекар...

Тада, из дна одаје, зачу се кркљање, кркљање са гласом од кога сви троје задрхташе, нешто као јаук неке животиње и плач малог детета.

— Алегрија! говорио је глас.

Кћи Пјера Дечарта ослони се обема рукама на сто.

Луцила погледа хирурга.

— То је један несрећник, промрмља овај, један од последњих бранилаца Монте-Јуре. Либерали су га били за тренут заробили, али је он успео да им умакне, с метком у глави. Ја се још питам како је имао снаге да иде, да нас стигне... Малочас је наступио ропац. ја сам држао да је мртав...

— Алегрија! понови глас, у једном кукавном крешченду.

— Шта чекаш 2 рече сурово Луцила.

Оне пођоше обе ка мрачном куту одакле је допирало грозно цвиљење. Некакав џин лежао је ту. Кроз поцепан шињел, раздрљен на голом трупу, виделе су се две ране. Рана на челу, прекривена прљавим завојем, није се видела.

— Жуан Арквило, прошапта Алегрија.

Самртник је био познао. Кад је чу да изговара његово име, осмех блаженства згрчи му усне. Он опружи руке и хтеде да се усправи. Али опет паде на сламу јечећи.

— Клекни поред њега, нареди Луцила.

Алегрија, бледа као крпа, послуша. Очи војникове добише израз неисказане благости.

— Узми га у своја наручја, рече Луцила.

Клецајући, Алегрија провуче своју леву руку испод главе џинове. Он јекну, смешећи се и даље.