Српски књижевни гласник

За Дон Карлоса! S 427

— Алегрија! промрмља он.

Госпођица де Меркер била је клекла с друге стране.

— Пољуби га, нареди она.

Алегрија устуче од ужаса. Ова велика раздаватељка сластвености одупре се пред трагичним загрљајем на који су је нагонили. Она баци на своју другарицу један поглед који је преклињао за милост.

— Пољуби га, понови Луцила неумољиво.

Са заносом, кћи Пјера Дечарта пољуби ово лице по коме је смрт већ проносила своје сиве сенке. У једном ропцу бола и радости, рањеник је тражио њене усне...

— Брзо сада, брзо, промрмља Луцила. То је крај.

— "Ти си био на Монте-Јури, запита Алегрија, занемогла.

— Био сам, рече он. Добро сам се показао, Алегрија, убио сам их четворицу. Алавци су побегли, не ми.

— Знам, знам, промрмља она.

— Учинио сам што сам ти био обећао, кад...

— Знам, знам... Била су два Француза на Монте-Јури 7

— Два Француза који су се тукли као бесомучни. Њих двојица убили су близу четрдесет либерала.

Две жене згледаше се погледом дивље гордости...

— Брзо, брзо, викну наједном Луцила, показајући на човека који се грчио.

— Шта је било с њима7 Шта је било с њима“г рече Алегрија, прислањајући своје усне на крваве усне самртникове. Он је кркљао и није одговарао.

— Заробљени или мртви понови она.

Под тим страшним стиском, џин јекну.

Он наново отвори очи.

— Заробљени, прошапта он.

И опет паде.

(Наставак у идућем броју.) (С француског превео М. М. Илић.) ПЈЕР БЕНОА