Српски књижевни гласник

НА КВАРНЕРУ.

Долази запјењен далеки вал, А за њим се пучина пружа, Бескрајно сиња и неба даљ, Гдје мистична процвала ружа.

И пламна та мистична ружа Латице труси и расипа свуд: На дрхтави вал и самотни пруд, На галеба поносни лиет

И алга зелени сплет.

И злато киши по хриди,

По пољу, гдје једва се види Мирисни смиља цвиет.

Он цвјета и изгара ту,

У вјечној жељи и сну

О мору, блиставом мору. Док киша златна све пада, Све залиева златна каскада.

А моја би душа раскрилит се хтјела Ко галеба крељут смјела,

Да засјени сјеном тај ужарен кам, Да на час бар устави сунчани плам. И заштити смиља цвиет.

Ти, луда и залудна жељо, ти!

То мртва је камена живот сав, И мисо и риеч и сања и страст. То тужба је земље, што не смије зборит,

Ни љубит ни мрзит — тек смије још цваст.

И изгара жељом за далеким жалом, До којега жури вал се за валом. За пучином плавом слободна неба,

А 2