Српски књижевни гласник

На Кварнеру. 4205

До њега галеби лете све ближе, До њега молитва тиха се диже, Јер гласна се не смије рећ У језику мајчином, слатком.

Сад туђа ту бани се риеч. Све туђин је отео већ:

Све његово је: брда и доли, Талас и пјесме и туга и боли. Тамне ципресе и биела мјеста, Мирна гробља и хитра цеста, И дан, који росан се буди, И с тугом у очима људи,

И очај, што кида им груди... Све душман је отео, све!

О, није он храбро освојио, не, У страшноме, јуначком боју, О којему пјесме још поју

И безбројна гробља зборе

И крвава риека и горе.

Не, није нам душман отео, не! Све сами смо, сами му дали!

И пест ми се хоће да стисне И срце би хтјело да свисне,

Стид моје образе зали:

Све сами смо, сами му дали!

Мистична ружа вене,

У гримизу гине јој сјај,

Из увала згрћу се сјене,

У ноћи је ловоров гај.

Мрак прекрива обале снене, Гдје мјеста су сустала биела, Ко да би се склонити хтјела Од ужаса, који их гоне Пред пропаст и бездане оне. На биедне су налик бјегунце.

— За Учком је запало сунце...

ДРАГУТИН М. ДОМЈАНИЋ –