Српски књижевни гласник

ЗАВИЧАЈ.

Валовје гора у валовју мора, острва многа — галије уклете, високо небо а море бескрајно, изнад облака јата ждрала лете, —

а над свим тиме сунце, сунце сјајно.

"То мој је свет!

Откад га моје очи заробише, тврде му стене, широке видике, живи у мени и расте све више, све боје прима и мења облике:

у моме стиху море му се пени, о куда једриш олујом у мени, Корчуло црна, броду тајанствени 7

Лепи мој доме, чудо од чудеса,

до Хада дубок, висок до небеса, невидна куло мојих ноћних бдења! темељи су ти црни, залепљени

влагом векова, прахом поколења,

а врси вечним светлом осветљени.

На теби стојим и у звезде гледам: небу се дивим, — са земље се не дам.

У грудима се грч уздаха врти.

Што трзаш, душо, ко спутано крило“7 радосна буди с рођења и смрти —

да тела нема не би ничег било:

јер достојна је чаша таквог вина

у винограду оца понајбољег,

за славне дане, за одлична госта.