Српски књижевни гласник

Завичај. 431

Па живимо !

А кад нам усуд заповеди: „Доста!“ нек мртво биће без жаљења паде

у драгу земљу што нам лице даде:

Где добре старе жене мирно Бога моле, а девојке лепе чудним огњем горе... Док сунце радост у светлости лије,

а сатир млади неки

у сени лозе винове се крије:

јарећи мех грли опојна пун вина,

а у други празни ведру песму свира, кроз ограду мотрећ (рошчићи му вире) где дивна гола нимфа

уз руб обале снива.

Где море бучи — вечност сталожена, завиди камен дрву како плови даљина мами ко заводна жена.

У сунцу пева увек зелен бор,

а кад се стиша грешног лета бес свето се смеши љубичасти врес. Сред зиме цвета бадемово цвеће љубави страст што запреке не позна, а бресква пупи у рано пролеће девице груди кад се младост буди. Грчем се свија мудра маслина носећи уље миропомазања

да срцу и мору валове стишава. Слатке сузе рони лоза винова:

утеху ту нам наша земља дава дедова прах нас из земље поздравља.

Где људе вуче ко широка крила

вечита чежња за далеке путе,

где се тешко живи а умире лако

не достигнув циља што га душе слуте. Ал' туга к усни путова не знаде

кад бол нас дави дуго и полако,

јер злу смо вични, — доста га Бог даде.