Српски књижевни гласник

432

Српски Књижевни Гласник.

Пламен је понос, — дирнут га не смете! Под смелим челом очи насмејане —

о, то се сјају сузе прогутане. ·

У вечност гледа народ мој ко дете, гавран и соко над њим кругом круже, стари 'му знанци — ко светло и сена. Немиру здраво! од рођења друже, тобом су наша срца оплетена.

То свет је мој: таква га видех и таква га волим!

Лепотом дише и копно и море: песма се рађа с гроба поколења,

док смрт и живот у вечност се спаја. Љубим те, Земљо, слепа мати моја!

Румено-бели благ се облак диго отуд где море у небо се мења

и низ небеса модра дивно плови. Седа се добра у њем позна глава (ил' Зевса бога ил' другога кога),

а лахор пири — облак оку бежи у просторе незнане— и Далек си,

тајни, неми Оче мој! КУЗМА ТОМАШИЋ-.