Српски књижевни гласник

442 Српски Књижевни Гласник. ницу. Чак и томе најгорем случају, дакле, конвенција задржава обавезу узајамног помагања. Једном конторсијом, влада краља Константина из тих одредаба изводи да напад бугарски на Србију у 1915 нимало не ангажује Грчку. „Нигде, каже одговор грчки, није ту предвиђен заједнички комбинован напад две или више сила“. Напад бугарски, који је као најгори случај предвиђен у четвртом члану, јесте, по мишљењу грчке владе, напад за себе а не напад у споразуму са каквом другом силом. Како међутим Бугарска напада Србију у савезу са Немачком, Аустро-Угарском и Турском, то је тај напад само епизода у светском рату, са којим Грчка неће да има никакве везе. Под „трећом силом,“ која се спомиње у првом члану конвенције, каже даље одговор, мора се подразумевати једна сила, а не комбинација од више њих.

Венизелос је већ, сасвим произвољно и противу јасне одредбе и противу историје првог члана конвенције, скинуо са Грчке обавезу да помаже Србију, ако је ова у сукобу са неком трећом силом, која није Бугарска. Краљ Константин иде даље и одриче да Грчка треба да помаже Србију ако је Бугарска нападне у споразуму са каквом другом силом. Нелогичност целог овог резоновања је очигледна кад се промотре само последице оваквог тумачења, четвртог члана. По томе тумачењу, Србија, која је била већ у сукобу са АустроУгарском, била би ипак обавезна да помогне Грчку да ју је Бугарска напала. А Грчка, која није била ни у каквом сукобу, која је била слободна, није морала да помаже Србију ако је Бугарска нападне.

Влада краља Костантина тврди даље да тумачећи овако уговор, чини велику услугу Србији јер резервише своју снагу противу бугарске опасности. Она изјављује готовост да брани Србију од Бугарске, и ако је Србија већ ангажована у сукобу са две силе. Али „грчка влада има увек у виду напад бугарски, који би био независан од осталих непријатељстава управљених противу Србије, па ма био и у узајамној вези са њима. Она, међутим, не може да узима у обзир бугарски напад на Србију, који би био у споразуму са нападима других сила противу ње“. И влада краља Константина, остајући верна оваквом схватању савезничких дужности, и у очекивању тог независног бугарског напада на