Српски књижевни гласник

450 Српски Књижевни Гласник.

храмови, и улице, и куће биле пуне лешина: „Тице и животиње које једу људско месо, и ако је било много ископаних лешина, нису им се ни приближавале, а оне које су само окусиле, цркле су. То се видело и по томе што више нигде тице није било ни по лешинама ни на другим местима; са псима је случај, зато што живе с људима, био још очевиднији... Народ из земље је појурио у град, што је беду појачало, а ти новодошавши су још већма патили. Јер, немајући своје домове, приморани, усред летње врућине, да се настањују по загушљивим колебама, умирали су страшно. Како је ко умирао, један преко другога су се гомилали, док су други храбро излазили и падали по улицама и око студенаца где су хитали да утоле жеђ. Храмови, у којима су неки становали, били су пуни лешина оних који су у њима умрли...“ За Узвишено које избија из карактера и из моралне снаге једне личности, Сократова одбрана је леп пример. Сократ се брани пред Атињанима од оптужби да квари омладину. Један део свога говора, у коме говори о смрти које се не боји, он завршава овако: „Уосталом, Атињани, веровали ви Анитосу (један који га оптужује) или не веровали, ослободили ме или осудили, другачије никада нећу радити, па ма морао да издржим хиљаду смрти“. Есхил је пун примера Узвишенога; Оковани Промешеј, нарочито, и то нарочито за Узвишено као трагично. Узмимо ова два примера из другог чина прве сцене кад Океан говори Прометеју: први: „Најзад, долазим к теби, Прометеју, пошто сам прошао огромне земље, на овоме крилатом чудовишту које моја воља води без дизгина; делим твоја зла, не сумњај у то: Закон ми је крв која нас везује...“; и други: „Могу ли да те оставим7 Могу ли да заборавим твога брата Атласа који, нагнут ка вратима сунчева заласка, држи на својим раменима терет неба и земље“7 Да ли сам, без самилости, могао да гледам, становника киликијских пећина, тог земаљског сина, тога чудовишног гиганта, смелога Тифона са сто глава, баченог ту победном руком, њега који се није бојао свих богова 7 Његова страшна уста бљувала су смрт; његове су очи бацале запаљиве пламенсве; рекло би се да ће да сруши Зевсов престо. Али, неизбежна стрела овога бога,

ı The Best of the World's Classics, Мо! 1, New York and Кок доп, Funk, pp. 41—43.