Српски књижевни гласник

О Узвишеном. 451

гром га досегну; на мах су се смеле његове дрске претње; погођеног громом који га запали целог, снаге га напустише; OH паде и, његово тело без моћи, сада је прострто код мореузине Харибде, где гори под падинама Етне, док Вулкан, на врху тог брда, са шумом бљује лавине усијаног гвожђа. Отуда ће се, једнога дана, слити потоци ватре, чији ће прождирући пламен поплавити широка и плодна сицилијска поља. И тако, громом у прах претворени Тифон, у бесу, још ће издисати димљиве вихоре једне ватре која се увек обнавља“ ; и најзад, из петог чина друге сцене, овај пример из Прометејевог монолога: „Заиста, није то више претња; земља дрхти; потмули одјек грома је јекнуо; муње пале пламом; дижу се вихори прашине; сви су развитлани ветрови огласили рат једни другима; до небеса се диже море: противу мене то Зевс подиже ту страшну буру...“ За Узвишено као бол и трагично имамо један од најлепших примера у Смрши Мајке Југовића који је и сувише познат да би га требало наводити. Леп је пример, у другом смислу, у смислу казне према кривици, пример из Огњене Марије у Паклу. Огњена Марија „умолила Бога“, отишла у пакао, са апостолом Петром као тумачем и наилазе на грешну крчмарицу :

... Ту нађоше једну невјестицу, Ђе јој горе и ноге и руке,

А пропа јој језик кроз вилице, А висе јој змије о дојаках...

За Узвишено из проклетства, леп је пример кад Громовник Илија говори Блаженој Марији у песми Свеци Благо дијеле:...

Отић' ћемо Богу на диване, Молићемо Бога истинога,

Нек нам даде кључе од небеса, Да затворим' седмера небеса, Да ударим' печат на облаке, Да не падне дажда из облака, Плаха дажда, нити роса тиха, Нити ноћу сјајна месечина,

Да не падне за три годинице; Да не роди вино ни шеница, Ни за цркву часна летурђија...

За проклетство је прикладан и овај пример из Милтоновог Изгубљеног Раја кад Сатана, после пада, проклињући, овако поздравља : „Поздрављам вас, најстрашнија места ; поздрављам

29+