Српски књижевни гласник

Политички Преглед. 467

грађен у монархији; да је којом Срећом грађен у републици, био би i OB! Али ово закључивање претпоставља ревизију облика владавине пре ревизије устава, дакле акцију коју сама републиканска странка одлучно одбија. И зато, са гледишта њихова, положај би био очајан, битка готово унапред изгубљена: да би се дошло до бољег устава требало би претходно доћи до бољег облика владавине, а то се неће, и с разлогом, и зато се уопште не може доћи до бољег устава. Положај, међутим, није нимало очајан и то показује нетачност закључивања републиканске странке : позивањем опозиције под своју заставу, сама она указује на могућности које могу одвести бољем уставу и у монархији, све да већ и не постоје монархије са бољим уставима. У земљама слободног, тајног и непосредног гласања сам је народ крив и за устав и за законе које његови представници доносе. И поново ће он, и само он, бити крив, са гледишта опозиције, ако и нови избори даду. већину истим групама. Сматрати, да избори у монархији дају монархијску већину зато што се врше у монархији, значи затворити себе у исти очарани круг, да је републиканска већина немогућа без претходне републике, а претходна република немогућа због претходне монархијске већине. “Питање облика владавине не игра више ону улогу коју је некад играло. Некад, са променом облика владавине, падао је и систем владавине; данас не. Данас систем владавине може пасти и без промене облика, као што и са променом облика може остати непромењен. У томе је, изгледа нам, основни разлог неуспеха републиканског покрета у границама старе Србије. Народ осећа, где јасно, где нејасно, да је главно систем, споредно облик владавине; и чим је био свестан а парламентарна пракса дала му је то искуство — да се облик и систем не везују, да се дају разлучити, да су већ одвојени, он се, природно, окренуо против система, остављајући облик на страну : природно је да се у борби тражи главни противник, а у уставној земљи једној политичкој странци главни је противник само -— друга политичка странка; што се тиче неуставних држава, у њима се главна битка бије за промену система, за уставност, и зато се ни она не мора свршити и променом облика. Пример нам зато пружају и Енглеска и Белгија, и уопште све данашње уставне монархије. И републиканска странка наша, позивајући опозицију да усвоји њено политичко схватање, указује упорно на главног противника тамо где се он не налази. И тако, са једног извесног гледишта, водећи своје присталице на фронт где борбе нема, она слаби снаге на фронту где борбе има и доспева у тај парадоксалан положај да помаже странке чији пад жели и одржава облик владавине на чијој промени ради. Зато њен позив у општу опозициону републиканску заједницу нема великих изгледа на успех, — ако остане на терену леги-

30