Српски књижевни гласник

472 Српски Књижевни Гласник.

страни Аустро-Угарске у питању анексије Босне и Херцеговине, у које је време и био амбасадор у Бечу. Он сматра да ни Русија ни ми нисмо имали права да се бунимо против тога чина. Не само то, него он још изводи закључак да је Г. Извољски могао бити двоструко задовољан исходом те кризе: постигао је — по мишљењу Г. Крозиа — ревизију Берлинског уговора, и покренуо ревизију Париског уговора од 1856 године, којим уговорима је Русији у своје време нанесено понижење. Ревизију Берлинског уговора он види у том што се Аустро-Угарска одрекла права посаде у Новопазарском санџаку; и прима, без поговора, изјаву грофа Ерентала „да је то право посаде и створило опасну легенду о Огапр-у пасћ Озјеп и жељи Аустро-Угарске да заузме Солун.“ — А: ревизију Париског уговора види у пристанку Аустро- Угарске да се за Русију отворе Босфор и Дарданели.

Међутим, несумњиво је да је напуштање права посаде у Новопазарском санџаку била само једна шренушна мера да се ублажи утисак који ће учинити гажење једног од најважнијих међународних уговора из ХГХ века, уговора који су све силе потписале; — да се тај неповољни утисак ублажи нарочито код савезнице Аустро-Угарске, Италије, која је стрепила од њеног продирања на Балкан, и која је била нарочито осетљива због албанског питања.

Да је Г. Крозие проникао у тајне аустро-угарске спољне политике, која се водила према Русији, и поводом које су претресана врло крупна питања, о радикалном решењу Балканског питања, он-би се уверио да Dramg nach Osten u продирање Аустро-Угарске на Солун није била легенда већ стварност, и главна тачка из програма њене спољне политике; и да је гроф Ерентал, напустивши санџак, само „устукнуо да би боље скочио.“

Тако исто стоји и ствар са пристанком Аустро-Угарске да се Дарданелско питање реши повољно по Русију. Чаки под претпоставком да је био искрен, тај пристанак није био готово ни од какве важности за Русију, јер је то питање много мање зависило од Аустро-Угарске него од других великих сила: аутентично је да је Енглеска, чија је реч највише тежила у том питању, била у то време противна да га Русија у опште и покреће.

Наш протест и наш отпор против анексије Г. Крозие није разумео. Иначе он не би могао тврдити да се. наша политичка тражења у тим областима нису оснивала „на фактима савремене историје, па чак ни новијег доба, већ само на старим успоменама, готово легендарним, из средњег века.“ Необјашњиво је да амбасадор једне велике силе, у месту где се то важно питање решавало, није извео из MHOFOбројних докумената и изјава наших да је суштина нашег