Српски књижевни гласник

Оцене и Прикази. 473

протеста била управљена против једног насиља над нашим народом који је у тим областима живео.

Г. Крозие назива наша тражења „иредентистичким прохтевима егзалтираног патриотизма, мало помрченог империализмом.“ Овакве речи збуњују кад долазе од француског амбасадора: ни непозван човек који би са стране посматрао догађаје, не би ни у ком случају могао оптужити Србију да ју је у том питању покретао империализам.

Г. Крозие уверава „да је чак и Србија имала користи од анексије.“ — „Напуштањем права посаде у Новопазарском санџаку — објашњава Г. Крозие — Аустро-Угарска је дала независности Србије још једно стварно јемство тиме што се царско и краљевска влада на тај начин одрекла могуће инвазије, са стране, која би ишла у Вардарску долину, у срце Србије. Вардарска долина — 1908 године — срце Србије 2

Необавештеност Г. Крозиа достигла је врхунац на месту где он говори о односима Србије и Аустро-Угарске после анексије, и где приписује пок. Миловану Миловановићу политичке планове који се не би могли зачети ни у глави кога било најбезазленијег Србина неполитичара. Он уверава да је Миловановић — „смислио оштроуман план да грофу Еренталу понуди војну конвенцију између Србије и Аустро-Угарске, која би монархији дала право да, у даном случају, превезе преко српске територије аустро-угарске трупе, ради заштите своје трговине у Солуну. По ту цену —- додаје, од речи до речи, Г. Крозие — Миловановић није сумњао да ће добити од грофа Ерентала пристанак да Србија заузме Новопазарски санџак — а можда и Солун — јер је познавао одлучно противљење грофа Ерентала да Бугарска заузме то пристаниште.“ — Ово се побија само собом, и ми можемо само рећи да се тако не пише дипломатска историја.

Доследан задатку који је себи поставио да све предтавља у корист Аустро-Угарске, Г. Крозие не верује у договор између Аустро-Угарске и Бугарске да у исто време и заједнички изврше: једна анексију Босне и Херцеговине а друга проглашење независности и краљевства, и представља ствар тако да су се Аустро-Угарска и Бугарска у тим питањима. пре утркивале — с неповерењем једна пргма другој — да једна другу не претекне. Он шта више тврди да је гроф Ерентал саветовао краљу Фердинанду да не хита, и тумачи пријем краља Фердинанда у Пешти, пред саме догађаје, где су му указиване све краљевске почасти, као жељу AyCTpOУгарске да га одврати од његове намере, „пошто се, и без тога, с њим поступа као са независним владаоцем.“ Међутим, јасно је као дан да је-тај пријем био, напротив, прво признање Фердинандово за краља и охрабрење да изврши ту своју намеру.