Српски књижевни гласник

' Случај Цветићевог Немање. 529

писали. Сваки се трудио да нађе што срећнију формулу којом ће да изрази своје дивљење. Данило Живаљевић, у Сшражилову, тврдио је да је „Немања прва српска драма“, што се „спорити не да“, и да она отвара „нову епоху“. У Одјеку се вели да је Немања „заузео једно од најбољих места у позоришту.“

У Новој Устшавносши, у Виделу, у новосадском Бранику, свуда се са одушевљењем истиче тај „ванредни, нечувени успех.“ Замерке се по готову и не праве, или се тичу најспореднијих и смешних ситница. Тако, на пример, Алимпије Васиљевић, критичар из Нове Уставносши, замера што је Немањина сестра, убијајући пехарника који је напаствује, изрекла реч „нитков“, јер „та грдња припада новијем добу и при том нижем сталежу. Једна кнегињица, по своме положају и по своме васпитању, не сме да се служи таквом грдњом |“

Невероватно је претпоставити да читаво то доба није имало човека који је био у стању да прозре сав лажан сјај ове ништавне драме. Можда би се чињеница што су такви књижевници, ако их је било, упорно ћутали, дала тумачити као некакав неми протест на тај незаслужени фантастични успех. Или, што је још вероватније, они су морали осећати да би излишно било ма шта разумно рећи о Немањи, јер да би свака таква реч била или одмах побијена новим похвалама, или просто незапажена. У томе погледу је карактеристично како је пропраћена критика Косте Араницког, јединог критичара из целе генерације који се био усудио да изнесе један оштар и праведан суд о драми. Он је у Ошаџбини, развучено, несигурно, недовољно књижевно, али са пуно разлога, изнео многобројне мане Цветићевог комада.! Његов утисак је био да је та драма само једна проста комедија, „и то не она књижевна, него права, ординарна, глупа комедија, која прави људски живот изопачено претставља.“ Оштрим речима, он је изразио своје негодовање против признања „које јој је врло обилато дала она сила што се зове јавно мнење.“ Међутим, уредник Ошаџбине, Д-р Владан Ђорђевић, сматрао је за потребно да поништи значај критике која се једина усудила „да заплива уз реку сувременог јавног мњења“ и у истоме броју се оградио од ње, оглашујући је за сасвим

Ошаџбина, књ. ХУТ, стр. 147. — 1887 год. о