Српски књижевни гласник

530 Српски Књижевни Гласник.

неправедну, и упућујући, од своје стране, писцу Немање низ нових и неумерених похвала.

Из свега што је до сад изложено види се : да су и публика и критика биле подједнако опчаране производом Милоша Цветића. Остало би још само да се постави питање како је било могућно да читава једна генерација буде тако наивно заведена. Потпун одговор се не би могао дати. Несумњиво је да су многобројне срећне околности, делом случајне а делом врло вешто удешене, учиниле да се око драме створи један вео мистичности, који је врло много допринео њеноме успеху. Непознати писац, фантастична нагађања, претеране рекламе, тајанствене припреме и непрестани говор о њима све је то свакако веома надражило радозналост света. И како сама драма обилује многим |ефтиним ефектима, то је широка публика још од прве представе, која је била сјајно изведена, остала потпуно усхићена. Критика, у колико и сама ни'е била задивљена, немоћна је била да противстане општем расположењу. С друге стране, можда би се могло дати и једно објашњење више психолошке природе. Цветићева драма, у којој је имао да се представи један од најславнијих тренутака из наше историје, уједињење српских земаља и стварање наше моћне средњевековне државе, појавила се убрзо после несрећнога првог српско-бугарског рата. Познато је да несрећни ратни исходи обично позитивно утичу на подстрекивање националнога осећаја. Идеја реванша врло брзо се зачне и најбољу своју храну налази у историјским традицијама. Наше друштво је било у сличном положају, и како је наш свет од увек био склон да се заноси славом своје историјске прошлости, то се врло лако дао опсенити једним књижевним делом као што је био Немања, у коме се „велелепно“ сликала стара величина српска. И можда је онај наш „отменији књижевник“, о коме се говори у једноме часопису, и који је pekao ma ce драма Немања допала публици нарочито због тога што се у њој видела први пут „права српска господа, која господски говори и која српски осећа“,! дао ајтачније тумачење овог нечувеног успеха.

Како било, остаје да је драма Милоша Цветића, ништавна по својој правој књижевној вредности, имала један од нај-

! Сшражилово, 1887, стр. 158.