Српски књижевни гласник

Из „Прологомена за Једну Теорију Естетике“. 533 (Вагнер), у „ревиама“ и балету, у чистој музици (Григ и Дебиси), — то је, у последње време, чест случај. То је случај са типичним случајем Киплинга. Има један други: блажи и готово још занимљивији. То је случај Лоти'а који иде на Исток, Хамсуна који иде у рибаре ка полу, Твена који уноси у књижевност долину Мисисипе у доба кад је била пуста, оне масе писаца борби „црвенокожих“ и белих у Америци, и тако даље. Има, најзад, и један трећи: људски и најзанимљивији. То је Мопасан у Орли, По у Чудним Причама, Бодлер у Цвећу Зла, Ибзен у Авешима... То су извесна „нова поља“: од Књиге о Џунгли до Орле, од нељудског до људског по страни, од психологије животиња до психологије парализе. То су, у главном, три случаја у којима уметничка делатност скреће са главног пута највећих уметника са општечовечанског у човеку гледаном визионарским очима великог уметника. (Ту не долазе, и ако је у основи предмет делатности по страни, због тога што је изражен сав совек под једном општом неврастенијом, човечјом и човечанском, предубоком и широком, — ту не долазе и Шекспиров Хамлеш, и Достојевскога Идиош, и Ничеов Зарашусштра. |

Та три случаја, сем првог који се јавља на почетку, кад се сунце рађа, редовно су доказ да је једна уметничка периода при крају, кад сунце залази, кад се тражи одмор за даљи рад. Кад је земљиште искоришћено, кад су многе жетве пожњевене и снешене и земља постала неплодна, уметницикукавице, као тице и истраживачи, крећу се и траже „нова поља“. Кад је Достојевски извукао из човека Карамазове, Толстој Ану Карењину, и други и други, онда је Лоти, не могући да иде дубље, да копа и истражује руде по човеку, да проналази „нове воде“ и осветљава лавиринте, — онда су ту Лоти, Киплинг, Матерлинк, Ростан, Твен, Мопасан, По, Бодлер, у фауну и флору, у Турке и Јапанце, у Мисисипи, у неврастеније, и тако даље, да ту дођу, са старијим и слабијим мислима, до изражаја другачијих облика, боја линија, нагона, психологија, обичаја и костима. У основи, и кад је случај крупан, јер Мопасан, По и Киплинг нису мали, то је доказ да је једна периода сита, да је остарила, да иде у „рококо“, да: сунце баца са горе последње зраке и да уметници не могу да иду даље за „златном жицом“, да су је управо, због тога што нису видовити, изгубили... То је одмор. После њега,