Српски књижевни гласник

556 Српски Књижевни Гласник.

Ова неспособност човекова да друштвени живот „организује“, објашњује се тиме, што разумевање друштвеног живота није ствар знања него искуства. Човек, међутим, не живи тако дуго да би могао стећи потребно искуство ; управо, чим га почне добијати, он је већ на прагу старости, и мора умирати. То је несрећа наше људске судбине да искуство живота немамо у данима младићског напона снаге, него у данима старачке изнемоглости. Због тога човечанство је у свом развитку једнако руковођено младићском страшћу, младићским заносом и младићском илузијом, у место да буде руковођено зрелим судом и сталеженим искуством; другим речима, човечанство носи несвесна животна снага, не знајући ни сама где. У друштвени живот још је врло мало свести продрло, — и никада неће много ни продрти, ако не успемо створити једно матусалско човечанство.

У својој комедији, коју је дефинисао као „метабилошку прераду пет књига Мојсијевих“, Бернард Шо даје историјски“ преглед развитка човечанства. У првоме чину, видимо Адама и Еву у рају; у последњем, видимо то будуће матусалско човечанство. Између ове почетне и ове завршне фазе видимо и неколико прелазних фаза, између осталих и данашњу политичку Енглеску, — Енглеску Лојда Џорџа и Асквита.

Најинтересантнија је од свих тих слика она која представља завршно матусалско човечанство. Ти су људи коначно решили друштвено питање; они су ослобођени бриге за насушним хлебом, и не морајући више да мисле, у овој мери у којој 'ми данас, о најпречим материалним потребама, они траже она много финија уживања која даје љубав и уметност. Али та уживања нису у стању да испуне један живот од три столећа; засићеност настаје релативно Opao, H онда се (јавља жудња за (још интелектуалнијим уживањима, — уживањима амбиције, која се састоје у триумфима воље. Али ни на тај начин човек не долази до потпуног коначног задовољства. Дух све више тежи да се ослободи од материје, да постане сам себи циљ, и да ужива у својој властитој игри. Пошто су искусили све сентиментално-естетичке насладе и сва пијанства личних успеха и победа, нови Матусалци завршују мистичким ~ „проматрањем“. Неосетљиви за чулне надражаје, они живе без бола и радости, у једном полусну, у коме њихова најзад смирена свест само служи као огледало великој слици Васељене.

То је, у главноме, последња комедија Бернарда Шо. Написана од једног социалног реформатора, она изгледа горко исмевање свих покушаја социалне реформе. Пошто је објавио да је свака озбиљнија реформа неостварљива под данашњим приликама, него ће бити остварљива тек у најдаљој будућности, када људи буду живели сваки по три стотине година, —