Српски књижевни гласник

Белешке. | 557

Бернард Шо ставља нам у изглед као завршну тачку људске еволуције једно стање мистичког проматрања, које се врло мало разликује од будистичког тоњења у Нирвану.

БЕЛЕШКЕ:

y Revue БбЈеџе, број од 16 јула, Емил Оман, професор на Сорбони, и пријатељ нашег народа, пише о „Уставној кризи у Југославији“. Он налази да главно питање које је уставотворна скупштина имала да реши, није било ни питање о облику владе ни питање о односу између владе и парламента, него питање о томе, да ли ће наша држава бити унитарна или федералистичка. Нацрт уставни с којим је Влада изашла пред уставотворну скупштину био је одвећ кратак, и. показивао извесне бирократске тенденције, за које је могло изгледати да доводе у опасност основне политичке слободе. Хрватски нацрт стварао је једну „Велику Хрватску“, која би са Србијом имала само заједничку династију, војску и дипломатију, и то на основи онаквих „нагодаба“, какве су раније: постојале између Аустрије и Угарске. Југословенски клуб. Д-ра Корошца, у своме нацрту, држао се, у главноме, онога уређења какво је, пре рата, имала Аустрија, тачније речено, Цислитавска, са својим „круновинама“, које су уживале законодавну аутономију. План Д-ра Трумбића, да се створе четири велике области, — Србија, Хрватска, Словенија, Далмација спојена са Босном и Херцеговином, — није могао задовољити Србе, јер су две области биле католичке, једна православна, и једна за коју се није знало која ће вероисповед у њој имати већину. Оман не верује да ће се назив наше државе „Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца“ моћи одржати за дуго. Области створене ковим уставом не чине му се довољновелике да би могле развити аутономни локални живот. Он уопште не верује много у трајашност новог устава, донетог у одсуству толиких чланова скупштине, и уз сарадњу Мусли-. мана, који су изгледа, били „задобивени за националну идеју динарима“. Он не мисли да нашој новој држави предстојеонакве тешкоће и кризе, какве предвиђају и желе италиански и мађарски листови, али налази да ће се морати учинити неки уступци умереним аутономистима, већи зато што су Срби, како се чује, бољи војници него администратори. Иначе, његове су све симпатије на страни Срба. Мир и ред на Балкану може обезбедити само једна јака Југославија, која се“ приближује Великој Србији, — али не одвећ много.