Српски књижевни гласник

562 Српски Књижевни Гласник. _

И у том тренутку се не осећање страха већ неке тупе туге разли по њима.

Неки артиљерац хтео би да храбри сва, који ноћас треба да их штите: |

— Не одступамо, мењамо ноложај, пронашли су нас данас.

— Другом ти то, брајко...

Лупају точкови и копите, и све одилази и губи се у ноћи.

Одилази батерија и односи од сваког по комад поуздања. У души је сада тамно као и на земљи, јер се осећа да се ближи оно што мора доћи. Али умор понова наилази и гони мисли из главе. Немарно се брише надланицом ознојено чело под тешким шлемом и пребацује терет ранца са једног рамена на друго.

Црна линија гребена је све ближа. Већ је скоро ту пред њима.

Опет сан вуче за отежале капке.

Тела иду једна за другима и клате се равномерним тактом.

Се... Ритам је пресечен.

Колона се уставила. Неке су тамне прилике игбиле пред њу. Чуо се пригушени говор. Примане су заповести. Тихи се гласови укрштали и сударали. Жотом је заповест даље разношена. Види се како се из колоне одвоји један део, и пође кегде у ноћ.

Они што одилазе срдито се журе и не осврћу се на ове што остају.

Потом се остале чете почеле понова да крећу, и од дуге као змија колоне, која је непрестано избијала отуда каменитом стазом, поче се образовати неки широки но збијени построј.

Опет су команде шапутане, и збијени, стиснути војници поседаше и полегаше по хладној, каменитој згмљи.

Чуле се последње заповести:

— Ни ватре ни говора!

Горе на гребену били су-ровови.

Тишина влада над полеглом масом људи. Опет би стрепња почела да прожима душе, али умор то све руши бацајући сан на топла, огнојена тела,