Српски књижевни гласник

Пред Смрћу. 563 Иза ове полегле масе нехолико људи у групици шапћу. То мајор издаје заповести. Чује се како његов пригушени глас дрхти. Потом су други храпави, придављени гласови нешто питали. Па све замуче. И већ се групица хтеде раскинути кад се опет чу тихи глас мајора:

— Бранко, чутурицу !

Једна мала црна прилика пружила је нешто.

Разли се мирис ракије и чу се како клокће течност кроз једно засушено грло. Потом чутурица пође и у друге руке.

— За покој наших душа!

Но нико се не насмеши. И у мраку се осећало како су сва лица укочена и залеђена.

Мала чутура обишла је целим кругом и дошла опет у оне прве руке. Видела се рука како се подиже све више, а глава затура све ниже. Чу се једно последње: — Глу-глу... и празна чутурица паде у руке малога војника.

— Само не спавајте ову ноћ, господо...

Неколико се руку диже и у знак поздрава додирну тврде ободе челичних шлемова. Један за другим официри одоше ка својим четама. Остао је само мајор са својим ађутантом.

У мраку се нису видели невесели, чупави бркови ни боре брига на лицу мајора, али су његове очи сијале дрхтавим, зеленкастим сјајем.

— ја идем до Љубе. Ти са ордонансима буди код друге чете.

Омалена прилика ађутанта поздрави, и потом тихо дозва ордонансе. Цела се та група крете и зарони у ону полегалу црну масу на каменој и неравној земљи.

Чуло се шиштање и хркање заспалих.

Ноћ је мирна. Ни једнога пуцња. Само негде доле тамо крај језера потмуло тутњи.

— Не волим ову тишину, — шапће мали, округли капетан ађутанту који крај њега лежи. — Ово нешто значи. Не слути на добро. А, шта велиш, Душко 2 -

Не осмејкују се његове многе увек веселе боре на округломе лицу, већ се грче сада са неким изразом плашње.

Но Душко га не чује, и заноси се све више у сну.

Капетан шапће нешто сам са собом, све ређе и лакше. Хтео би да се дигне и погледа дуж поспалих војника, али се нешто тешко спушта на очне капке и главу, и он клону,

36 +