Српски књижевни гласник

564 Српски Књижевни Гласник.

заспа. Само један будни војник замота поспале официре у: крила шаторска.

Нешто се тешко руши, тутњи, риче, грми, гази.

Пригушено дрекну згажени официр и скочи. Крило од шатора замотало му је главу. Очупа га од себе. Зацвокота од ужаса.

Полудела мрачна гомила се ваља, мрви, риче. Беже црне распрштале сенке на све стране, скачу, саплићу се преко још поспалих, или можда мртвих тела. Јуре пуштене преплашене мазге и мрве својим копитама. Звече бацана оруђа.

Паника као ураган бесни. +

Около грми, прашти, звижди.

— ... ра-а-а, урлају туђи, дивљи гласови у ноћи.

Све то надвишава неко хучање, рушење. Као да се црни талас бујице ваља низ падине брега. Хучи и ваља се све брже доле ка јаругама.

Камење се отиска под ногама и јауче.

Све се слило у једно, ни једне сенке издвојене. Све је то обавио и спојио ледени ужас безумља који као да плива кроз таму.

Као изгубљени вапај чују се неки очајни гласови. Постају све чешћи, јачи. Бујица и њих носи низ падине са собом, али је они коче, устављају.

Гласови су очајни, одлучни. А одлучност делује на слабе.

Већ се издвајају и разазнају црне сенке које неодлучно стају.

Један прикупљени збијени ред се већ враћа, и гура пред собом устављене сенке. Све је јача рика:

— Напред, напред...

Сад се тек сећа оружја у руци. Натичу се ножеви. Жеља за убиством полако улази у људе. Осећа се да те људе сада неко води.

— Напред, напред... i

Полази се на сусрет гребену. Још се многа тела тресу, зуби цвокоћу, али одлучни гласови грабе, окивају душе, и носе их собом напред у клање, у смрт.

Грми свугде и цео фронт пламти као нека сјајна, устрептала пруга. Свуда ураган бесни,