Српски књижевни гласник

Пред Смрћу. и 5

На гребену се мрке сенке ковитлају. Запаљене бомбе описују сјајне пруге у лету кроз таму. Звижди челик и комађе гвожђа. Тупи удари и јаук.

— Ура-а-а, — урлају већ охрабрени, побеснели гласови.

Талас одозго избија и прелива се преко гребена.

Светлуцају у ноћи челични шлемови, и врхови дугих, танких бајонета. Блистају се и други кратки а широки. Мешају се плаве и мрке сенке. |

Севне пламен и заслепи очи. Грмне, рикну парчад. Јаукне се. Руши се.

Крвава се тајна врши. У мраку се убија лакше јер се не види лице убијенога.

Пуца се са пушком прислоњеном на туђе тело, забадају се ножеви у нешто меко. Јауци кратки, уплашечи, очајни, ДИВЉИ.

Трупови су по земљи све чешћи. Рика ових што јуришају је све јача, бешња. |

Гребен је освојен, ровови су повраћени а низ другу падину се сада откидају и беже многе мрке сенке.

— Вуци ту мрцину одатле — виче мајор и показује на две белим сукном умотане ноге, што штрче пред њиме.

Војници. одвлаче туђе укочено тело.

— Само да нас не нападну док се не утврдимо, говори мајор Душку, који чучи до њега.

Звече мали ашови о камен, и гребу тврду, испуцалу земљу. Друге погнуте сенке вуку још топле лешеве и бацају доле у јаругу.

— Ух, како је страшно јаукнуо, шапће полугласно мали официр сам са собом.

Убица се сећа убијеног.

Убијени је непријатељ а убица — јунак. Један прорезани шињел и једне пробијене груди.

— А, 4... — био је одјекнуо онај. Крик је био прост али страшан. — Убио сам, убио сам... — Официр се није томе

радовао, али се није ни ужасавао. То је још сувише било блиско. Још је он осећао на лицу један отрти млаз туђе крви. Само му је још једнако онај јаук остао у глави. Па не само тај први, јер се одмах још нечији бајонет зарио у то