Српски књижевни гласник

566 | Српски Књижевни Гласник.

тело што је пало, тако снажно да је продро чак и у земљу, шкрипнуо и сав се искривио, а онај је јекнуо још једном плашљиво и слабо као убијено куче.

— Боже, Боже, како је све то страшно, — стресао се сада тај згрожени јунак.

Око њега је исто тако много оних који су ноћас убијали, но они и не мисле о томе; већ сада нешто журно раде, и звече алатом о камен и отврдлу земљу.

На гребену су стрељачки стројеви уређени, наперене су цеви митраљеза, утурени реденици.

Поноћ је давно прошла. Опет је тишина на фронту.

— је ли нађен и други митраљез 2

— Није однели су га собом, — одговара Душко команденту. — Фић, фић... пак-пак, пак-пак.

Запрашташе експлозивна зрна у десној убрзаној трци.

Полеже се по земљи и утапа у њу.

— Пак-пак, пак-пак, — куршуми ударају о камен и прште.

За гомилом камена мајор Милорад је опружен и дрхти.

— Пси, опет ће да јуришају.

Цео се гребен покри фијуком и праском.

Ноћ почиње да бива хладна и на небу се облаци размичу.

— Погинућу, — страх струји кроз душу мајора, и његова рука прихвата очајно чутурицу.

И ађутант лежи крај њега и дрхти. Куршуми му пресецају сећања и мисли.

Стеже грчевито у руци сигнални пиштољ и припија се уз ниску гомилицу камена и земље.

— Да се само може остати овако мирно приљубљен уз заклон.

Те мисли пролазе кроз све оне који леже за овако малим заклонима од земље и камења.

Ипак се по нека шлемом покривена глава издигне и погледа у мрак.

Одједном одоздо на падини пред гребеном поче нешто црно да се миче и избија.

— Брза паљба... бомбе.

И одовуд се све запали, све закркља.

Бео дим од бомби се као завеса дигао пред гребеном,