Српски књижевни гласник

______- ______ Пред Смрћу, 567

Једна па друга ракетла шикну у вис остављајући за собом црвену, усијану стазу. :

Још неколико црвених, сјајних пруга се вину у зрак.

Сину отуда далеко са косе, зазвижда али тако блиским фијуком, да се све трже, и тресну шрапнел баш над гребеном.

— Ух, ух, у наше... слепци...

— Повећај одстојање, повећај одстојање, — вапијали су зелени светлосни сигнали у зраку.

Најзад се фијук повећа и стаде да се цепа гвожђе у зраку и на земљи дуж падине пред гребеном.

Дим се лагано разилази, и ватра слаби.

Јуриш је одбијен.

И тако се три пута понављало до зоре.

— Погинућу, погинућу, непрекидно је цвилио у себи дуги, суви мајор и његови овлажени, тужни бркови се све упорније лепили за уснице.

Али се у зору догоди нешто чудно.

Тама је почела да се развлачи и нека бледа, пепељаста светлост стала да осветљава контуре гребена, које се оцртаваху сад јаче, када се тамо на највишој коти изнад села закува, затутња, закркља, па одједном све умуче.

Тишина која настаде после тога кратког пакла би мучна и тешка. Осећа се да се тамо нешто догодило. Војници узнемирено подижу главе.

Наједном ту одмах десно од њих преко каменитог седла почеше да се помаљају црне прилике и да јуре доле у јаругу, Пројури у назад у трку и један суседни вод митраљеза.

Одмах десно за седлом затрешташе убрзано бомбе.

П илике што беже одозго су све чешће. Узнемиреност овде је све већа.

— Пресећиће нам одступницу, — чују се војнички гласови и њине главе издижу се изнад малих, камених заклона.

— Шта је то тамо7 Шта је то тамо... очајно пита мајор и себе и друге.

— Бугари су овладали котом, и наступају гребеном ка

нама, — дотрчао је и извештава кривоноги капетан чији су митраљези десно на самоме седлу. — Није могуће, није могуће — одбија упорно мајор,

али му брада дрхти, јер он ни часа не сумња у оно,