Српски књижевни гласник

568" Српски Књижевни. Гласник,

— Одступимо, одступимо — цвили ађутант крај њега. Он се већ уздигао и очајно погледа на јаругу доле за собом.

Бомбе праште све ближе и ближе.

-— Одсећиће нам одступницу, — већ струји дах нереда над целим стројем, и витла се све више и више.

Војници су већ устали, и осећа се да се већ колеба.

Од једном се десно на црвенкастом јутарњем небу више гребена оцрташе туђе сенке као претња.

— Бугари... одсечени смо...

И паника зацари.

А четврти јуриш са фронта отпоче. |

Гребен за тренутак би освојен, а доле низа стране ваљале се сумануте бујице бегунаца, који су тражили спаса.

Скакало се преко стена, саплитало преко оштрог, шиљатог камења, али се |урило све брже.

Ранци су побацани. Са мазги су збацивани товари, и скакало се на голе самаре.

Као црне бујице већ се разлиле масе бегунаца преко жуте бескрајне пољане. |

— Само да не отворе ватру, само да не отворе ватру, шапутао је стиснута срца сваки од ових што бежаху преко овога голога, сагорелог поља.

Слух се напрезао да ли неће чути тако добро познати фијук крај себе. Дах застаје у замореним грудима, које се болно стежу, па се ипак бежи.

Одједном одозго са две стране заклокоташе туђински митраљези. :

Шиба као строструко стостручном камџијом челик међ њима. Посрће се и пада. Неко се диже, па опет пада. Бегунци већ нису маса, сваки гледа да се издвоји, да бежи у другоме правцу и тако себе спасе.

Куршуми рију тврду, сунцем испечену земљу и бацају мале облачке прашине у вис.

Узаман вапију и јече остављени рањеници. Нико се сада не обзире на њих. | }

Нема више команди, нема старешина, нема ни војника, има само људи који се спасавају. |

— Коњица, коњица...

И паника заврхуни,

~