Српски књижевни гласник

: _ Пред Смрћу. ЈА 569

—— ——— "——_

Тамо у кланцу на улазу у пољану изгорелу од граната ковитлају се и ближе жути округли облаци прашине.

Цела се огромна пољана преплавила раштрканим бегунцима као изливеном реком. Свако као да осећа топао дах коња за собом и чека удар сабље по глави.

Душко скоро луд од страха и умора успео је најзад да избије на „камениту косу.“

Није он бежао доле ка превоју куда је цела маса бегунаца нагла. Он је изабрао овај много тежи, али зато врло слабо тучен пут уз стрме скоро неприступачне падине ове косе.

Његова обућа је била подерана од оштрога камења, руке крваве, кожне доколенице спале и негде изгубљене.

Сав блед пао је на неравну камениту земље ове спасилачке косе. Као гвозденим канџама стискало га је тешко дисање и парало му ознојене груди.

Осећао се сам у сред нискога пустога жбуња, које је целу ову косу покривало, и ако крај њега беше његов дуги, црни трубач Сима.

Мајор, ордонанси све је то изгубљено незнано где на оној кобној пољани и у кланцу под превојем, где се масе бегунаца стисле. ~

И ако уморан Душко са трубачем пође дуж косе. Жбуње се размицало и између размакнутих грана избијаху и друге исто тако уморне, знојем и прашином покривене групице војника.

Већ под једном омањом главицом наиђоше на већу прикупљену групу војника, који сви беху попадали као мртви по оштром камењу у сенци оодљикавог жбуња.

Горе више њих је изгревало топло летње сунце, тамо далеко позади међ каменим обалама црнила се дубока вода језера, а доле по пољани, коју они сада нису могли да виде, праћени шибом зрна и праском шрапнела, вукли се последњи изнемогли бегунци — рањеници.

Оно што је остало од батаљона искупило се до ноћи. И мајор је остао жив и дошао је. |

Седео је забринут и тужан, бркови су му падали рашчупано низ дебеле уснице, а он је тихо шапутао:

— Побили су нас, побили су нас...

Извештаји о мртвим и несталим непрестано долажаху.