Српски књижевни гласник

570 Српски Књижевни Гласник,

А цео дан је тутњио артиљериски огањ над косом, иза ње, доле по јаругама, свугде.

Кад је настала ноћ уморни, потучени, проређени батаљон · повучен је на одмор у дубоку, стрмену јаругу крај неког бригаднога штаба.

Припијени уз падине јаруге која их није много штитила од тешких граната које често фијукаху и ломљаху дебела стабла храстова, полегали су изнурени војници. Чете су опет склопљене, команде опет уведене.

_A када је већ дубоко пала ноћ престала је и топовска ватра. И уморни војници утонуше у чврсти сан. Само су руке грчевито 'стискале оружје уз себе.

Када је већ над дубоком, мрачном, пустом шумом покривеном јаругом и поноћ наишла, одједном је ову успалу тишину растргао један нељудски очајни крик:

— На оружје... Бугари...

И у црној сенци дебелих храстова могла се видети једна тамна, дуга сенка како очајно млатара рукама.

Цела падина оживе; покрише је пробуђене сенке, зазвеча оружје, и сви уздрхтали питаху:

— Шта је, шта је7 |

И полурасклопљене очи тражаху туђинце у мраку.

-- Бугари, убише... — муцао је већ слабије глас мајора чије очи још беху склопљене, па се потом ужаснуте раширише.

Официри су му притрчавали и питали:

— Шта је7 Шта се догодило 7

Широко отворене очи мајорове сијале су уплашеним зеленим сјајем у тами, и он ћуташе.

— Лезите, лезите, нема ничега, — умиривале су сада старешине узневерене, узбуђене војнике.

Они се неповерљиво окретаху, потом седаху, али су све чешћи гласови питали:

— Шта је тог Ко је викао“

— Мајор, мајор, — шапутали су други.

А у сенци храста већ освешћени мајор је сухо јецао:

— Погинућу, погинућу.

Речи се нису чуле али као да је њин одјек страшно и · тужно цвилио по лишћу.