Српски књижевни гласник

ПредоСмрћу, НИЛ У 5

У зору је опет грмело, тутњало. Опет се нешто тамо напред код ровова догађало. У јарузи су војници избуђени, и све је било спремно. Они су сада седели влажног одела од јутарње росе и напрегнуто слушали. У полутами шуме, кроз чије се проломе међ грањем опажали светли комади плавога јутарњега неба, мицале се прилике и једна другој тајанствено шапутале:

— Бугари опет нападају. Стално наступају... Коморџије кажу да је јуче и Соровић пао.

Од једном тамо на рововима, пуцњава ослаби, па лагано умуче.

Сви се погледи сретали и питали.

— Да нису опет положај узели 7... Сада ће опет нас напред...

Али они ипак нису пошли напред. Тишина је и даље владала на положају, само мало после поче непријатељска артиљерија да грми.

Погледи се поново сретали, само они беху сада задовољни, насмејани. Ровови се држе.

Потом је и пук извештавао да је на „Чепу“ крваво одбијен непријатељски јуриш. Извешта( је још говорио како на танком реду затегнутих бодљикавих жица висе многа укочена тела, и како је земља пред жицама покривена стотином лешева.

— Јосиповић, јосиповић, -— понављало се свугде сред војника име јунака тог дана, сликара-војника.

Батаљон је целога елна остао ту припијен уз падине дубоке јаруге. По каткад би прснуо шрапнел и откинуо коју грану, и осакаћено лишће би као киша падало по згрченим, прибијеним војницима, а шупље јаучући летела је кроз зрак кошуљица шрапнелска.

— У-уп... — лупила би у пусто дно јаруге, и у зеленом маховином обраслом камену урезала свежу белу рану.

Војници су крпили раскинуте фишеклије, везивали жицама своју јуче искидану обућу, и слушали тутњаву топова.

Мајор је писао релације, примао заповести, беспрекидно пушио, пио и шапутао тужно своме маломе ађутанту:

— Погинућу, погинућу... новац је у сандуку, зна посилни.., а моју децу ако их и ти икад видиш..,