Српски књижевни гласник

572 Српски Књижевни Гласкик,

И он би ту обрисао једну сузу која се уставила на његовој црној трепавици.

— Господине мајоре, шта је вамат Оставите се тога, глупости, — тешио га је растужени Душко и брисао своје плаве, детињске очи.

— Глупост, ко зна ко ће први погинути.

А мајор га је гледао својим благим, но тужним погледом, који као да је долазио негде из далека. Па ипак је кроз тај умирени поглед на час прошао по неки трзај, као изненадна плашња. Онда је прихватио дрхтавом руком пљоснату, зелену чутурицу, и тужно климнуо главом:

— За покој своје душе пијем!

Он као да је правдао своје сувишно пијење.

И тако је прошао цео дан.

Потом када је ноћ пала неки задувани ордонанс дојурио је и предао један мали бели коверат мајору.

Руке овога су задрхтале и цепајући коверат откиде и комад од хартије која беше у њему, Наже се над малим, белим комадом хартије, на коју паде жути млаз светлости из џепне, електричне лампе.

Али су слова била и сувише бледа, и играла као мали плави пламенови.

— Душане, на, прочитај.

И рука са којом пружи хартију описа једну изломљену пругу.

— Наређује се одмах покрет батаљона.

Већ су заповести одјекивале шупљим одјеком у шуми.

Ускомеша се цела јаруга. Кушиле се ствари и спрема товарила. још би по који војник застајао и дуго тражио · какво изгубљено шило. Наскоро се изви једна дуга, црна пруга људи, који се провлачаху између дрвећа и жбуња, и избише најзад на просечени пут горе крај батерије.

Топови су били спремни и мирни. Као жута брдашца гомиле празних топовских чаура лежале су крај њих. Артиљерци су седели крај лафета и вечерали. Испред топова беше побијено огуљено коље и оно се белило у мраку.

Горе изнад шухе изгревао је месец. Његов плавичасти срп је био сићушан и танак.

Крај пута се црнила страшно надувена лешина погинулог коња,