Српски књижевни гласник

Пред Смрћу. 573

Најзад је батаљон стигао на „Камениту косу“, ону исту на којој се прошлог јутра разбијен скупљао.

Мали камени заклони на коси били су поседнути, и батаљон опет полеже у збијеним постројима позади те танке мреже од камења и људи. .

Опет су биле издаване заповести да се ову ноћ не сме спавати, и опет када је поноћ дошла, провалио је тамо горе на највишој тачци косе један непријатељски строј, и бајонетима без пуцња узео ровове.

Опет су резерве јуришале и изгубљени део косе био је повраћен.

Војници су цвокотали од неспавања и страха, трзали се, шапутали и дремали. Када се већ зора поче да ближи, одједном се опет горе на врху косе запали и закркља:

Узаман су праштале пушке, клепетали митраљези и севале бомбе, непријатељски строј за стројем је избијао и плавио косу; батерије које се браниле картечом бајонетом су освајане, и падале једна за другом.

Само се овде овај будни део држи чврсто и упорно.

Ваздух је пун сумпора и дима. Уши глухну од грмљаве и треска. Војници се узнемирено окрећу, али их нешто чврсто и снажно ту прикива.

Нека луда, непојмљива храброст опила је вазда плашљивог мајора, и он као сенка пролеће кроз фијук, и његов глас се чује свугде крај узнемирених војника.

Ватрени обруч се стеже око њих све више и више, али се они брани све упорније. И доле испод њих на „Чепу“, сликар-капетан са црном, чупавом брадом, исправљен и горд на рову у суманутој ватри пућка своју кратку лулу, која као пркос светлуца у тами. Отуда испред већ искиданих жица које само пламени бомбе осветљавају осећа се топао дах неких гомила које наваљују, и бије смрад алкохола. Овде, опијене неком дивљом жеђу да убијањем и клањем, црне сенке се управиле и из њиних руку, које се непрестано замахују, излећу запаљене кугле које описују криве усијане пруге у лету.

А пред жицама пламен, тресак, урлик.

И лешеви се гомилају.

Најзад када зора поче да свиће они беху опкољени,