Српски књижевни гласник

574 Српски Књижевни | ласник.

Тада мајор Милорад гологлав, рашчупане црне дуге косе, сав модар у лицу рече своме ордонансу Бранку:

— Пре него што би пали у ропство, убићеш мене и ађутанта. |

— Не, не, ја ћу сам, — муцао је преплашени Душко, који је већ осећао како му шиљати бакарни куршуми пролазе кроз тело. Његов бледи образ крвавио је засечен комадом бомбе на вилици.

Около свугде рикали су туђински гласови:

— Предавајте се, предавајте се.

Треска бомби је одговарала. Свако је осећао потребу да убија. ;

Одједном тамо горе испод Чегана као да се проли ватрени потоп, а одоздо шуме и јаруге оживеше и стаде нешто тамо кроз њих промицати. Светлуцали. се бајонети и челични шљемови.

— Наши, наши, — закликташе груби, промукли гласови.

Све гушћи редови избијају одоздо из јаруга и шума. А отуда иза леђа непријатеља — победника све бешње грми. Стројеви све нови и нови, све гушћи, све чешћи куљају између густих храстова и бреза. Види се како трче те мале прилике.

Луда радост запали све ове горе опкољене. Све се усталаса. Нико не хтеде изостати.

Осећало се покретање и колебање блискога непријатеља.

И од једном на слободном делу косе запишта као махпита једна труба, стотине се плавих сенки усправи и загрме:

— Ура-а-а — па се баци напред.

Кроз дрвеће на падинама бежале су очајне мрке сенке, бацале оружје. Дизале 'се у вис руке, шириле преплашене очи и муцало:

— Братко, братко!

Али се немилосрдни бајонети заривали у вазда меко месо, а по неки би грубо шкрипнуо заронивши се међу кости.

Шума се испуни дивљом јеком убијених и урликом победника.

Доле у дну јаруге купиле се црне масе заробљеника, а иза жбунова непрестано избијаху преплашене, рашчупане мрке прилике и дигнутих у вис руку вапијаху.