Српски књижевни гласник

Пред Смрћу. 575

— Братко, братко!

Коса је била очишћена, батерије повраћене, заробљеници похватани, само се између жбуња и дрвећа црниле безбројне трупине.

Горе под самим гребеном ишао је дуж свога победничког строја дуги, сувоњави мајор.

Душко је ишао за њиме радостан и весео. Крв му се заскорушила на раздртоме лицу, оно је било бледо, и он је

са поносом показивао на огребано месо, и доле на куршумом раздеране чакшире. — Мало коњака, господин мајоре! .

Мали округли капетан Буда пружао је пљоснату џепну боцу.

Мајор је застао и пружио руку.

— Хајдемо, хајдемо, — готово му је отео боцу Душко, који није хтео да овде на голом гребену остану.

— Имам и јагњећине, хајде да се прихватите.

Војници су одвлачили у страну усиреном крвљу покривене лешеве.

Мајор би радо примио понуду, али се ађутант обесио упорно о њега, и вуче га за руку.

— Хајдемо, хајдемо.

Мајор неодлучно пође. Само његове крупне, тамне очи тужно, прекорно погледаше свога ађутанта. Пошао (е напред уздахнувши.

Ишли су уском стазом под самим гребеном један за другим, блиски и неми.

Све нови лешеви ницаху међ жбуњем.

Горе је излазио широки, зажарени котур сунца, и падали су топли, усијани зраци на откривено, камењем засејано комађе гребена.

Мајор је брисао зној са чела.

Са фијуком прелетаху преко њих зрна топовска и срдито праскаху доле по јарузи.

Усред камењара било је мало гумасто дрво. Његов се хлад у округлој сенци пружио по земљи. Мајор стаде у његову сенку, обриса зној са чела и извади дуван.

— Душко, Душко, — викао је суви, црни капетан Триша горе са гребена, — да видиш само, оди!

Душко се окрете и пође горе ка гласу. У жбуњу преко малога рововскога топа превалило се тело непријатељскога