Српски књижевни гласник

576 Српски Књижевни Гласник.

трубача, који својом жутом мртвом руком стискаше очајно металну трубу и чији...

— Фу-гррам.

Проломи се ваздух за Душком. Одскочи, окрете се. Са малога, гумастога дрвета падале су одсечене гранчице и лишће, а доле у плавоме диму лежао је неко.

Стао је као укочен и гледао уплашених очију у дим и тело.

— О-0-0... — јечао је онај доле.

— Погибе командант, погибе командант, — викали су престрављени ордонанси и трчали дрвету и телу. Сада се и Душко трже и појури тамо.

МајоровВе су очи биле затворене, кркљао је и окрвављеном пеном квасио своје дебеле а бледе уснице.

— 0 .:..6706

Крв је избијала на грудима и лила се преко суре блузе. Војници су расекли и раздрли блузу са прсију.

Указаше се маљаве груди које по средини беху пробијене, и црна крв се лила одатле по маљама и беломе месу.

Страшно се белило то месо испрскано крвљу. лице се грчило од болова.

— Ду-шане... убише... децу... децу... моју...

Душан је клечао крај њега и гледао са ужасом у бело месо и крв по њему. Потом су притискивали бели завој на рани, а одједном угледаше доле под раскопчаним појасом како из једног огромног крвавог отвора на трбуху куља нешто густо.

Очи се мајора немоћно раширише, па кад угледа више себе израњављене гранчице малога дрвета, које као да је некад у некоме страшноме сну видео, лицем му пређе један грчевити дрхтај, он склони поглед одатле, и кад срете ужаснуте очи ађутанта, као да му се усне мало насмешише, и хтеде подићи своју руку, која беше оловном куглицом пробијена, али он то и не осећаше.

— Дај... руку... — прошапута кркљајући.

Мали официр je прихватио ту рањену, крваву, но већ охладнелу руку, и његове уплашене очи стадоше се влажити.

— Збогом... децу ми поздрави... чуле се испрекидане последњим напором казане речи.

Сузе су грунуле низ прљаво лице малог ађутанта. Јецао је:

— Не бојте се, нећете умрети.