Српски књижевни гласник

x

Пред Смрћу. 577

А доле је утроба куљала и пунила раздрте, крваве чакшире.

— Убите... револ...

И лице се искриви у једном страшном грчу. Потом из широке, округле ране сред груди, са које завој беше спао, шибну у вис млаз крви. Ропац пређе преко уста која се развукоше, и жућкасти неравни зуби указаше. Очи су биле укочене. Војници поскидаше своје шлемове и стадоше се крстити. Душко је јецао и стезао мртву, укочену руку и „неразумно шапутао лешу:

— Не бојте се, ви нећете умрети.

Све чешће шрапнели су фијукали и праскали.

— Треба га однети, — чуо се један глас.

Војници раширише један умотани шињел, и ставише на њега, крваво, полуголо, мртво тело. ;

— Повадите му све ствари, — наређивао је трубач Сима, јер је ађутант избезумљен клечао и јецао. Он је непрестано видео онај малопређашни прекорни, тужни поглед мајора, кад га је онако вукао у смрт.

— Хајдемо, хајдемо.

Трубач утури у руке официра новчаник и сат, једну крваву марамицу и ратну торбу мајора.

— Држите...

— А где ћу ја сада, питао је бесвесно Душко.

— Известите команданта пука.

И док четири ордонанса понесоше на разапетом војничком шињелу мртво тело, Душко са стварима погинулог мајора стегнутим у окрвављеној руци пође низ стрму, густом шумом покривену падину камените косе.

. Ona се сећао где је још до јуче био штаб његовог пука.

Све су чешће звиждала топовска зрна, преламала гране, и прштала по камену.

Већ изађе на усечени пут, када чу један блиски претећи фијук, али и пре него што могаде лећи, нешто грмну и сруши га на земљу. Као тешка црна киша земља се сручи на њега. Жиле набрекоше на глави, и зазуја крв по ушима. Нека је тежина на њему. Тешко се подиже и земља поче млазевима да пада са њега. Од ње су пуне и уши и очи, и уста и одело. Само чврсто стегнуте у руци држи ствари погинулог мајора.

37