Српски књижевни гласник

4

578 Српски Књижевни Гласник.

Обузе га неки ужасни страх од самоће у овој мрачној шуми пуној само лешева и смрти, па као да угледа нешто страшно пред собом он цикну престрављено, и појури поново горе уз нагиб ка рововима, ка живим људима.

А у високо подигнутој руци која је грчевито стискала поверене ствари, вила се као застава крвава марамица мртвога

мајора. | СТАНИСЛАВ КРАКОВ.

ПУСТИЊАК И МЕДЕНИЦА.

Још док сам био стари словен и звао се Јоаким, сасвим на други начин је текла моја младост. Село нам је било близу реке, на самој ивици шуме. Какве дивне густе шуме, по којој су цели дан одјекивали удари кратких здепастих сикира. Стрчавшлх у двадесет скока са брега, који је носио нашу колибу као прљаво сврачије гнездо, ево ме на друму. Друм је долазио из Тесалоника па ишао Сингидуну. Друм је текао као камена ргка. И био је широк да су троје двоколице шкрипећи пролазиле упоредо. Тада сам познавао сваки храст; од љуштура младих стабала плео сам конопце па везивао љуљашке. Радије сам проводио у крунама киселих дрва него близу огњишта, где су се по ваздан свађале наше жене, а лежали нам старци оболели, незаситљиви гунђања. Жвакго сам једну маховину и то овако: легао бих на земљу што ми је тако хладила трбух и бутине, те ме испуњавала пријатном језом, а маховина је имала опори укус питомих печурака; жвакао сам и кору од јасике и кору од глога. Оштрим травама голицао. сам се између прстију на ногама, копривом сам прао мишице, па онда осећајући цело своје тело како постоји опаљено, загрчено, збијено, кликтао сам раздрагано и бацао се ласом на птичија гнезда да су растурена падала као киша перјем, сламкама, гранчицама по мојој глави и већ јаким раменима. Тиме доведен до неког огорченог одушевљења горко сам се ваљао по земљи или обгрливши рукама колена запевао најдивљачкију песму што је знам. Још ми бруји у ушима и ако је нико више не пева; нарочито у шумама је као заборављену налазим. Свршим песму, припијем јаче колена, загледам се у тамнину између