Српски књижевни гласник

ла

Пустињак И Меденица. 579

дрва и џбуња. Очи ми се толико шире да ми чини да ће ми сад испасти. И чекам да неки Велес зеленооки пролазећи туда, крајем који гледам, да ми изненадан знак да учиним што и он, и док му хаљина кожна пада са чврстог тела, белог, дебелог, спрема се да уђе у извор, на купање. Дотле још ниједну девојку нисам љубио стварно, али сам се кад-кад у ноћи, — на дану нисам имао смелости, — довлачио колима под којима су велике девојке спавале, па их грлио као одрасли момци и трао се о њих. Гониле су ме. А чини ми се да пошто сам био мали нису сматрале за срамоту да подносе моја миловања, него терајући ме смејале су се отворених сирових уста пуних ноћне влаге, и подрхтавале кад-кад телом између ногу ми дечачких. Једном ме је један младић дохватио, и замахнувши преко пољана одбацио чак до врба. Кад су ми место дуге детиње рубине, модре, навукли прве дечачке ногавице, обузела ме је чежња док гледах низ друм. У сутон су прошла сва могућа стада враћајући се околним селима. Прашина се много дизала. Говеда су љуљала трбухе пуне траве и воде. Говедари су, између чопора, збијени стоком као међу таласима, довикивали се често срдити, вратова прашњивих а прсију раздрљених, па изгребаних од трњака до крви. Кабати, негда плави или зелени, избледели на сунцу. И ту међу њима био је и по неки бог наш старословенски, истина, изгребанији, исцепзнији од свију, али бар с толико срчаности под прстима и у трбуху да би му и најмлађе планине, оне којима брзаци увек тутње, позавиделе. У сумрак кад би стада сва прошла, и ја остао сам на беломе друму седећи у прашини, тако би ме обузела чежња да би грло било пуно горчина. Желео сам нешто што ми нико не може дати. Даљине, просторе, неке издрпане кабате који собом носе сав смисао путовања. још нисам знао за ускочка племена што су долазила са далекога истока као трговци чудних ствари, још нисам знао за вечите равнице под снегом, а већ сам им жудео. још сам био тек у првом буђењу младости, па гле, где је жал за младост потресла ме за увек. Хтео сам нешто, хтео сам нешто.

И онда сам баш сазнао за ужасну историју. Како у двору нашега племенског кнеза што се налазио на два дана хода од села, било безброј кокошију и те кокоши немајући петла гинуле од болне страсти. А ниједног певца из тог краја

57%