Српски књижевни гласник

606 Српски Књижевни Гласник.

— Хоћу да кажем да ви немате никако вести од Дон Рамира Сабалса, поручника у албасетском пуку, вашега сина. На каквој муци мора бити, од пре три недеље, његова мајка, она јадна доња Карлота! То је ваш јединац, мислим 2

— Од пре три недеље... Од пре три недеље, промуца Сабалс.

Он погледа на Алегрију, која се смешила више но икад, погледом пуним молбе и страха

— Ходите, рече он најзад, угушеним гласом.

— Ђаволска жена! рече подофицир кад су они изашли. Моје мишљење је да ће, пре но што прође четврт часа, она бити поред генерала. Али да овога метне у свој џеп, то ће бити друга ствар. Шта ви велите о том, господине поручниче 7.

— Гледајте ви своја посла, одговори официр, збуњен и увређен.

Гарнизони потпуковник имао је свој стан и своју канцеларију недалеко од стана и канцеларије генерала команданта места, у средишту утврђења. Пуковник Сабалс ишао је напред, водећи младу жену. Алегрија је ишла за њим, у огромној напрегнутости целог свога бића: „ја се приближујем, ја се приближујем циљу, понављала је она у себи. Али и време одмиче... Десет је сати. Сутра у јутру, у пет сати и по... Ужас!|“

И она та осећала своје голе ноге како упадају у рупе пуне леденога блата.

На прагу од пуковникових врата аи се један војник.

— Господине пуковниче, Његова Екселенција бригадни генерал звао вас је к себи.

— Сад ћу доћи.

Он уведе Алегрију у своју собу и затвори врата. То је. била једна кукавна војничка соба, бело окречена, без другог намештаја сем једне пољске постеље, једног стола и једне дрвене клупе. На зиду, један велики крст од абоносовине, са струком увенулог шимшира.

— Журимо се, рече он, генерал ме чека. i

Алегрија га гледаше са истим насмешеним поуздањем. Он стеже песнице.