Српски књижевни гласник

Уставна или Парламентарна Монархија. 621

водећи више рачуна о другим на:ељима. Најзад, при крају, опет долазе велики визионари да све скупе уједно, и целом свом и спољнем проблему даду један и јединствен смисао. Ти, из треће периоде, највиши су. То је пут од Омира до Аристотела. Први је све осетио уједно, други је, све скупивши, осетио као једно.

„Игра“. — Кад мали игра војника, он је сав понесен и задовољан; јер, он игра, он троши несвесно, и „неозбиљно“, и без користи, свој вишак енергије. Али, кад ви служите свој ђачки рок, онда ви трошите „озбиљно“, свесно и заинтересовано своју активност: ви не „играте“. У првом, је случају естетичко задовољство; у другом је свесна и вољна актив--

ност: „бол војничког заната“. БРАНКО ЛАЗАРЕВИЋ.

УСТАВНА ИЛИ ПАРЛАМЕНТАРНА МОНАРХИЈА И. ДЕМОКРАТИЈА.

(Позодом чланка Ф. Никића „Немачке Мисли о Парламентаризму“, у Српском Књижевком Гласкику св. од ) августа).

Излажући мишљења двојице представника уставне монархије (Хасбаха и Пилотија) који доказују њено преимућство над парламентарном (Хасбах чак то чини баш, у име демократизма), Г. Никић се ставља одлучно на страну парламентарне, и налази у њој обезбеђену демократију, јер „владалац и парламенат деле управну и законодавну власт и узајамно се контролишу.“

Све је то с демократске тачке гледишта празан разговор као и теорија о „божанском праву“ владалаца. У суштини својој ту је по среди само борба између народа (демократије). за слободу и самоопредељење с једне, и апсолутигма влада-. очевог с друге стране. Уставност је врло провидно покривен апсолутизам, а парламентарност је, што рекао Вук, „то. исто мало друкчије.“ О односу између народа и владаоца у оба система могло би се рећи по народној пословици:: „О 'Турчине, за невољу куме! — А ти, влаше, силом. побратиме.“