Српски књижевни гласник

Један Стари Књижевни Лист. 101

почетка 1850 па до краја 1857, са извесним прекидима додуше, била је један мали, недељни породично-књижевни лист, врло интересантан и популаран. Наравно, средства су била слаба, одзив такође слаб, прилике и иначе лоше, и „Шумадинка“ се није могла одржати; чудо је како је и толико трајала. У то дође пад Карађорђевића и ресторација Обреновића, и Србија повише година остаде и даље без књижевног органа. Све што се односило на књижевност улазило је у тадашње политичке новине „Световид“, „Видовдан“ и листове војвођанске. То је била као нека срамота за Србију. Она, тако бујна и напредна у томе тренутку, па нема ни једног књижевног часописа, а Војводина у то доба има четири: „Летопис“, „Даницу“, „Словенку“, „Јавор“, и пети „Матица“ — је на помолу! У години 1865, Стојан Новаковић креће своју „Вилу“. И он (у је кренуо као Ненадовић „Шумадинку“, својим средствима, и држао ју је четири године, до краја 1868, кад је престала. То је био један мали лист, симпатичан, брижљиво уређиван, створен по обрасцу „Данице“ (ова је почела још 1860), и као и она излазио десетодневно (само у првој години недељно), на једном табаку или табаку и по, био пријатног изгледа и лепе техничке израде. Имао је лепо заглавље, доцније са кратким садржајем броја у њему, — не као неки доцнији наши часописи код којих, кад су укоричени, не можете да распознате кад број свршава а кад почиње. Новаковић је савесно вршио дужност уредника и главног сарадника. Али у оно доба, уредник је био све и сва у листу. Сем тога што је радио уредничке послове, он је био и издавач, и благајник, администратор, експедитор — све, наравно, бесплатно, пошто се у то доба није знало за хонораре. Сву кореспонденцију с претплатницима и сарадницима сам је водио. Као често код наших старих листова, кореспонденција је та вођена преко самога листа; и одиста, у „Вили“ ћете наћи овакве поруке, на крају броја: „Госп. Х: новце у 60 гр. чарш. примили смо“, или: „Бориславу : Сувише је слабо ; не би шкодило да у чему кориснијем време проводите“, итд. На Новаковића је падао и сав посао „савијања“ листа, „повезивања за пошту“, „лепљења“, „писања адреса“, као што он сам на једном месту каже (Вила 1867, 725). И нико му није помагао сем „кућне чељади“, тј. његове жене, која се онда,