Српски књижевни гласник

104 Српски Књижевни Гласник. „Вилу“ као свој лист, и на. једном састанку бечке Зоре од 21 октобра 1867 решено је да се извештаји њој шаљу.

„Вила“ је, ако хоћете, и иначе донекле омладински лист, у колико један део њених прилога спада у омладинску књижевност. Приповетке и песме овога листа имају одиста у многом исти карактер те познате и слабе књижевности. Омладинска је „Вила“ и по томе што су њени. главни сарадници, и сам уредник, активно учествовали у тадашњем ђачком покрету. Најпре су они сами кренули „Лицејку“ (1862) пошто су се пре тога вежбали у „Видовдану“ за књижевне послове. А доцније, кад је омладински покрет дошао до правог израза, и они су били с њим. Г. Владан Ђорђевић је био „перовођа“ на првој омладинској скупштини у Новом Саду (1866). На другој у Београду (1867), то је био Новаковић. На трећој (1868) у Бечкереку, Кујунџић је изабран у главни одбор. На четвртој (1869) изабрани су у поједине одборе Новаковић и Кујунџић; итд.

Али „Вила“ ипак није омладински лист у правом смислу те речи. Сам Скерлић је приметио да она „има нечега озбиљнога у себи“ и да је „нешто професорска“. Она је одиста таква по свом карактеру.

Она, на пример, није орган омладине, нити уједињене, нити којег било дела њена. Она није ни „Млада Србадија“, као што није ни „Лицејка“ или „Побратимство“. Она и неће да то буде, чува се од тога. Ако узме у реч омладинске скупштине, она не даје опширне извештаје о дебатама на њима као што ће то доцније чинити „Млада Србадија“, прави и званични орган омладине. Она просто региструје одлуке њихове, или штампа предлог устава њена, или помене ствар најкраћом белешком. Ако помене публикације омладинске, она то чини скоро као што би и сваки други лист чинио, деташовано некако: „од омладинских књига изашла је, итд.“ (Вила 1867, 787). Она се неће ни сматрати органом омладине. „Главни органи омладински остали су и даље Србија и Засшава“, каже она у једној врло краткој белешци о трећој омладинској скупштини (Вила, 1868, 612). Кад је Зора, како смо навели, решила да шаље своје извештаје „Вили“, уредништво је одговорило да их оно не може примити него само извод из њих, и то о књижевном раду. То је вероватно било и због малог простора листа, али још вероватније због тога