Српски књижевни гласник

· Један Стари Књижевни Лист. 7 105

што је уредништво хтело, додуше, да се обазире на омладину и да ради с ном, али не да буде њено.

Ако је „Вила“ и примала радове из ђачких дружина, она се ипак самостално односила према њима. Она их је често одбацивала, или из основа прекрајала и мењала. Тако је нпр. одбацила критику Др. Лагара Стефановића — тада још само члана бечке Задруге и медицинара — Ha „Поуку о домаћем лечењу болести“ од Др. М. Розена (Даница, 1866, 330). Тако је изостављала повише партија из критике другог члана Задруге, Др. К. Николића — доцније познатог апотекара шабачког и београдског — на „Хемију“ М. Јовановића (Вила, 1866, 231; Даница 1866, 307 и даље). У полемици која је изазвана баш поводом те критике, сам је уредник „Виле“ изјавио ово: „ја сам — каже он — и пре тога добијао чланака за које ми је писано да су пред Задругом читани, па или их нисам могао никако употребити, или ми је око њих досша посла шребало“ (Вила, 1866, 231). Новаковић, одиста, није хтео да се пода Ђачким дружинама, него их је држао на растојању. Он је имао своје сараднике и ван тих дружина, и тих је сарадника било много више. Он је њих сматрао за праве сараднике, те израђене и готове писце, а не почетнике и полетарце. Што је ипак публиковао и списе постале по ђачким · дружинама, то је зато што је хтео да се користи и радом тих дружина, које су, ма какве иначе биле, ипак представљале извесне мале књижевне центре и радионице. Он је узимао и радове почетника, да би њихову воду навратио на своју воденицу, поред тога што је хтео и да их осоколи. То исто раде уредници и данас, и у најбољим листовима.

Одиста, сасвим би погрешно било замислити да су на „Вили“ сарађивали само почетници. Напротив, они који су били главни или бољи међу сарадницима, били су махом људи на угледним местима или с већим значајем у друштву, науци и књижевности, а баш у времену док је „Вила“ излазила. Сам уредник, Стојан Новаковић био је професор гимназије — тада је то звање било врло угледно — и редовни члан Српског Ученог Друштва. Кујунџић, Г. Ч. Мијатовић, Гершић и Милан Јовановић су професори Велике Школе, прва двојица још и редовни чланови ученога Друштва. Милорад Шапчанин је само писар Министарства Просвете али је већ члан С. У.