Српски књижевни гласник

106 Српски Књижевни Гласник.

Друштва. М. Ђ. Милићевић је секретар Министарства Просвете, и један од првих редовних чланова С. У. Друштва, пошто је пре тога био члан Друштва српске словености. Стојан Бошковић је професор и директор гимназије, затим секретар Министарства Спољних Послова; уз то је „кореспондентни члан“ Српског Ученог Друштва. Ђура Јакшић нема никакав нарочити чиновнички ранг, али је песник на гласу. То су ближи сарадници „Виле“. Сарадници који су мало даљи такође су од положаја и угледа. Дамјан Павловић је инжињер, Милош Милојевић секретар суда, И. Руварац синђел у Карловцима. Професори гимназије су Милутин Стојановић, М. Зечевић, Стеван Каћански, које је и почасни члан С. У. Друштва пошто је био члан Д. С. Словености. Директор је гимназије Ђ. Малетић, професор Војне Академије је С. Г. Пантелић, обојица редовни чланови С. У. Друштва. Алимпије Васиљевић, П. Срећковић и Јован Бошковић су професори Велике Школе и чланови истог Друштва, први почасни, друга два редовни. Змај је такође члан Друштва, „кореспондентни“ као и С. Бошковић, уз то већ врло цењен као песник. Љ. П. Ненадовић, такође редовни члан оба учена друштва, начелник је Министарства Просвете. Најзад, Филип Христић био је, — да не помињемо друге титуле његове — чак председник Министарства пре но што је постао сарадник „Виле“. Како се онда може говорити да је „Вила“ лист полетараца и орган омладине! Нарочита веза постојала је међу „Вилом“ с једне стране и ученим телима и заводима с друге. Као што у наше дане „Српски Књижевни Гласник“ често штампа приступна предањања професора университета, тако је „Вила“ доносила предавања онда тек засноване Велике Школе. Три су професора уступила своја уводна предавања „Вили“ у години 1866: Кујунџић „Свет хармоније“, Гершић „Нешто о правништву уопште“ и М. Јовановић „Природна . наука у служби законодавства“. Као са В. ЈШШколом, тако је „Вила“ имала веза и са Српским Ученим Друштвом. На седници од 12 маја 1866, Друштво решава да се позив за археолошку изложбу у Москви, на коју је оно позвано, „преведе и наштампа у нашем литерарном листу Вили“, — тако гласи званични извештај друштва — и позив је ту и публикован. На седници од 18 јуна 1868, ]. Бошковић предлаже да се критички издаду сва дела Стеријина, и подноси попис нештампаних дела његових; тај